uvod
Sedim na krevetu u svojoj sobi i razmišljam kako sam došao u ovu situaciju.
Konj od nenavršenih 25 godina, izgubljen u svetu i potpuno zavisan od drugih ,ono drugih u stvari znači roditelja. Studiram već 6 godina, nešto što sam trebao da završim za 3 . Pogrešne procene i pogrešni izbori, sam sam kriv. Smešno je da se skoro uvek po pravilu mora desiti ono za šta kažeš da ti se nikada neće desiti. Na početku studiranja smejao sam se nekim tipovima koji su imali duži studentski staž, obnavljali godine, a eto ja sam upravo to postao. Pre dve godine sam se vratio kući. Došao do statusa apsolventa i onda rekoh hajde da roditeljima malo olakšam i da na godinu dana dođem kući, pa posle ponovo na master u Beograd. Baš sporo prolazi vreme ovde. Eto, godinu dana prolazi već dve godine, neka čudna anomalija. I sada na nepuna četiri ispita do diplome osnovnih akademskih studija (kako već to klasifikuju po "Bolonji") vreme teče sve sporije. Pravo mrtvilo. Nemoj da shvatiš pogrešno. Nisam neradnik koji uživa i kome mama i tata stalno daju pare, daleko sam od toga. Vidiš ovde je posao nešto apstraktno, svi obećavaju ali nema ga nigde ma koliko se trudio da ga nađeš. Na kraju ti ostane samo razočarenje ili neke "koske" koje ti bace kao nekom psu. Naravno postaneš primer u celoj porodici, odjednom osećaš podsmeh gde god se okreneš. Dođe do toga da ti o fakultetu pametuje ujak koji je jedva završio osnovnu školu ili stric koji je studirao srednju poljoprivrednu. U suštini ne bude to teško, više je smešno. Najteže ti padne kada vidiš da su se tvoji drugovi već zaposlili, pozavršavali fakultete, neke drugarice se i udale, dobile decu. Najteže ti padne kada shvatiš da si odjednom zaglavljen u ništavilu prostora i beskraju vremena, ne možeš ni napred ni nazad, nevidljiv zid je svuda oko tebe.
Ne znam šta će se dešavati dalje, samo znam da sam negde morao ovo da napišem.